Prijee početka samog pravljenja modela programski paket koji povezuje kompjuter i 3D printer virtuelni softverski model „siječe“ se na virtuelne slojeve debljine 0,l mm koji se, kasnije, jedan po jedan, koriste u konačnom modelovanju. Iako se čini da bi za ovaj uređaj primjeren naziv bio „modelar“, u svetu je ipak široko prihvaćen izraz „3D štampač“, a način na koji on radi nevjerovatno je jednostavan. Cijeli proces izrade modela obavlja se u jednoj komori na čijem dnu se nalazi pokretna platforma sa preciznim mehanizmom za spuštanje i dizanje u koracima od 0,l mm. Iznad te vertikalno pokretne platforme, celom njenom širinom proteže se mehanički sistem koji se kreće napred-nazad i na sebi nosi ink-džet glave za štampanje koje se po njemu kreću u pravcu levo-desno. Na ovaj način su dostupne sve tri prostorne koordinate.

slika4

U prvom prolazu pokretna platforma se nalazi na najvećoj visini, a mehanički sistem u svom prolazu „napred“ po celoj površini platforme nanosi specijalni prah u sloju debljine 0,l mm. Prilikom kretanja ovog sistema u smeru „nazad“, ink-džet glave za štampanje, krećući se u pravcu levo-desno, na nanetom sloju štampaju izgled prvog sloja modela debljine 0,l mm. Prah ima specijalno svojstvo da u kontaktu sa tečnošću koja se nanosi u procesu štampe (binder) očvrsne i tako formira prvi sloj modela. U sledećem prolazu, pokretna platforma na kojoj se nalazi prvi sloj modela okružen neupotrebljenim prahom (onim koji nije došao u kontakt sa binderom) spušta se za 0,l mm. Na nju se nanosi novi sloj praha nakon čega kontrolisana količina bindera očvršćava drugi sloj modela debljine 0,1 mm. Proces se nastavlja sve dok se na najvećoj visini ne formira i poslednji sloj modela. Očigledno je da ovde, u stvari, model „raste“, ali sve vreme i „tone“ i praktično je do kraja „zakopan“ u onaj deo praha koji nije bio u kontaktu sa binderom. Brzina kreiranja modela, u zavisnosti od njegove veličine, može biti od 20 min do nekoliko sati, a maksimalne dimenzije modela koje se uopšte mogu dobiti su 254 x 356 x 203 mm. Kada se završi proces štampanja, ostaje „otkopavanje“ modela iz sloja neupotrebljenog praha, jer ono što se dešava u posebnoj komori za izduvavanje i reciklažu neupotrebljenog praha upravo na to podseća. U ovoj komori, koja je sastavni deo kompleta 3D printera, izduvava se prah koji nije došao u kontakt sa binderom prilikom kreiranjamodela. Prah se usisava u rezervoar kako bi se upotrebio za formiranje sledećeg modela.
Za izradu modela mogu se koristiti različite vrste praha od standardnog do praha koji daje modele od materijala sličnih gumi, vosku ili pesku za livačke kalupe. Ovaj poslednji materijal je vrlo interesantan pošto omogućava brzu i efikasnu izradu kalupa za livenje kreiranog predmeta, otpornog na temperature do 1200°C. Iako se radi o novoj tehnologiji, cena 3D printera je prihvatljiva.
Cena materijala za izradu modela iznosi 0,1 evro po kubnom centimetru, odnosno oko 50 evra za model, dok se cena uređaja kreće od 23.000 evra za monohromatski, do 50.000 evra za kolorni printer. Korisnikova mašta predstavlja jedino ograničenje za primenu 3D printera. Velike modele moguće je sastaviti kao lego kockice, naravno uz odgovarajuću pripremu. Modele je moguće obrađivati brušenjem, poliranjem, metaliziranjem itd. Prenosom odgovarajućih fajlova na velike daljine moguće je, za maksimalno dva sata, dobiti model predmeta koji se nalazi, recimo, na drugoj strani planete. Jasno je da ovde nije kraj priče o teleportaciji i daljinskom kloniranju, ali početak
sigurno jeste.